Autofagija dijeta u suštini, jeste telesni mehanizam kojim se organizam rešava svih pokvarenih, starih ćelijskih delova (organela, proteina i ćelijskih membrana) kada više nema dovoljno energije da ih održi. To je regulisani, uredan proces razgradnje i recikliranja ćelijskih komponenti.
Autofagija, ćelijski proces samočišćenja, aktivira se kao odgovor na određene vrste metaboličkog stresa, uključujući nedostatak hranljivih sastojaka, iscrpljivanje faktora rasta i hipoksiju. Hipoksija je stanje smanjene količine kiseonika u ćelijama i tkivima, što ima za posledicu poremećaj u funkcionisanju organa, sistema i ćelija.
Dakle autofagija se pogrešno smatra dijetom. Određena dijeta odnosno način ishrane može stimulisati autofagiju. No sama autofagija je nešto drugo.
Naravno jedna od koristi autofagije je mršavljenje.
Mršavljenje, bolje zdravlje i energija su smo neki od benefita koje ovaj ćelijski mehanizam ima kao svoje efekte.
Autofagija dijeta i medicinska struka
Autofagija je relativno nov pojam, i ne postoji mnogo naučnih istraživanja na ovu temu.
Iako ima višestruke uticaje na zdravlje, autofagija nije oblast medicine, niti ima neke veze sa medicinskom strukom.
Ova istraživanja se vrše na ćelijskom nivou, za sada uglavnom na životinjama i prostim jednoćelijskim organizmima – kvasac. Zdravstvene koristi su samo posledica odnosno rezultat autofagije. No zbog mogućih kontra indikacija usled gladovanja kod nekih hroničnih stanja trebalo bi se posavetovati sa lekarom.
Ali autofagija nije iz domen ekspertize medicinara već mikrobiologa.
Tako da pripadnici medicinske struke koji prisvajaju tematiku i promovišu se na društvenim mrežama blago rečeno deluju neozbiljno.
Stvar je u tome što postoji samo nekoliko studija na ljudima koje zapravo pokušavaju da izmeru autofagiju kod živih ljudi. Studije su u toku tako da još uvek ne možemo imati neki konačan zaključak.
Makroautofagija
Autofagija je u osnovi proces recikliranja naše ćelije. Postoji nekoliko vrsta autofagije, ali govorićemo o glavnoj, makroautofagiji, koja uključuje razgradnju pogrešno agregiranih (formiranih) proteina i oštećenih ćelijskih komponenti od strane organela poznatih kao autofagosomi.
Autofagosomi gutaju smeće u našim ćelijama, a zatim se vezuju za ćelijske komponente poznate kao lizozomi. Lizozomi oslobađaju kisele enzime koji razgrađuju ćelijsko smeće, oslobađajući osnovne jedinice koje će se ponovo koristiti za stvaranje novih molekula ili za metabolizam i energiju.
Veruje se da pored toga što naša ćelija štiti od oštećenih komponenata, autofagija pruža i toliko potrebne resurse telu tokom gladovanja. Ovo je jedan od razloga zašto se autofagija i dešava tokom suzdržavanja od hrane.
Postoji sličan, poznatiji proces zvan apoptoza, koji predstavlja programiranu ćelijsku smrt. Ćelije se nakon određenog broja deoba programiraju da umru. Iako ovo u početku zvuči nekako jezivo, kasnije shvatite da je ovaj proces presudan za održavanje dobrog zdravlja.
Ćelije postaju stare i istrošene. Ne obavljaju više svoje funkcije brzo i efikasno kao nekada. U takvom stanju bolje je da budu programirane da umru kada im se završi funkcionalni vek trajanja.
Zvuči zaista surovo, ali to je priroda. To je proces apoptoze, kojim je ćelijama predodređeno da umru nakon određenog vremena.
Autofagija dijeta i čemu ona služi
Glavne uloge Autofagije su:
- Uklanja neispravne proteine i nefunkcionalne ćelijske organele;
- Sprečava prekomerno nakupljanje proteinskih agregata;
- Uklanja unutarćelijske patogene (bakterije i viruse koji su prodrli u ćelije).
Autofagija dijeta i post na vodi
Ne postoje naučne smernice o tome kako započeti post na vodi. Međutim, ljudi sa određenim hroničnim stanjima i simptomima ne bi trebalo da gladuju samo na vodi bez medicinskog nadzora.
To uključuje ljude sa gihtom, dijabetesom (oba tipa 1 i 2), poremećajima ishrane, starijim ljudima 65+, trudnicama i decom. 1
Ako nikada ranije niste primenjivali povremeni post, bilo bi dobro provesti 3-4 dana pripremajući telo za period gladovanja.
To možete učiniti jedući manje porcije pri svakom obroku ili ne jesti jedan deo dana. Naravno ako se tek privikavate na post unesite više masti kada se pripremate.
Tokom vodenog posta ne smete jesti ili piti ništa osim vode. Većina ljudi pije dva do tri litra vode dnevno tokom posta.
Vodeni post traje 24–72 sata. Ne bi trebalo da praktikujete duže od ovoga bez medicinskog nadzora zbog zdravstvenih rizika.
Neki ljudi mogu da osete slabost ili vrtoglavicu tokom posta na vodi. Pametano bi bilo izbegavati rad sa teškim mašinama i vožnju kako bi smanjili rizik od nezgoda.
Tokom posta na vodi obavezno unosite minerale, pre svega kalijum, natrijum i magnezijum.
Poznato je da tokom gladovanje bubrezi pojačano izbacuju tečnost iz organizma. Ovo je zato što se potrošnjom glikogena iz jetre oslobađa voda. Sa ovom vodom odlaze i minerali iz tela. Naš organizam apsolutno ne može da funkcioniše bez minerala. Dobar izvor minerala je slana voda ili supa od kostiju, tzv bujon.
Šta aktivira autofagiju
Lišavanje hranljivih sastojaka – hrane je ključni aktivator autofagije. Zapamtite da je glukagon suprotan hormon insulinu. Ako insulin raste, glukagon opada. Ako insulin opada, glukagon raste.
Kako jedemo, insulin raste, a glukagon opada. Kada ne jedemo (postimo), insulin opada, a glukagon raste. Ovo povećanje glukagona stimuliše proces autofagije. Zapravo, povremeni post (podiže glukagon) je najveći poznati stimulator autofagije.
Post je zapravo mnogo korisniji od pukog podsticanja autofagije. On za nas radi u stvari dve fenomenalne stvari. Podstičući autofagiju, uklanjamo sve svoje stare, loše proteine i ćelijske delove. U isto vreme, post takođe stimuliše hormon rasta, koji govori našem telu da počne da proizvodi nove zdrave delove, odnosno nove ćelijske organele .
Primenom povremenog posta ćemo našim telima zaista priuštiti kompletno renoviranje.
Šta isključuje autofagiju?
Videli smo da se autofagija stalno dešava u svim tkivima našeg tela. U glavnom se dešava kao odgovor na neki stres. Gladovanje, vežbanje, hladnoću toplotu, kafu i slično. Aktivira se u različito vreme u različitim organima.
Važan je proces da bismo bili zdravi, a greška u genima za autofagiju povezana je sa mnogim bolestima.
Ono što se zna jeste da je glavni regulator autofagije Mtor (mehanički ciljani rapamicin kompleksa 1 (mTORCl)). Mtor je senzor nutrijenata. On se aktivira pri unosu hrane u organizam.
Takođe senzor za hranu je i insulin. Dakle Mtor i insulin javljaju organizmu da je hrana dostupna i na taj način isključuju autofagiju.
Mtor je veoma osetljiv na proteine. Insulin najviše reaguje na ugljene hidrate, zatim na proteine.
Sa mastima je nešto drugačije. One se metabolišu potpuno drugačije od uglenih hidrata i proteina. To je zato što proteini i ugljeni hidrati idu u jetru da bi bili metabolisani.
Ugljeni hidrati se razlažu na glukozu a proteini na amino kiseline. Zatim idu u tanko crevo pa kroz portalnu venu (Vena porta ili portalna vena – spaja sistem za varenje sa jetrom) idu u jetru. Onda jetra odlučuje da li će ove materije čuvati kao glikogen, mast ili potrošiti na stvaranje novih proteina. Višak proteina se u jetri takođe pretvara u mast. Ili u slučaju deficita, jetra prosto nutrijente prosledi ćelijama na trošenje.
Masti se ne metabolišu na ovaj način. Masti tj. trigliceridi se apsorbuju kroz linfni sistem. Idu pravo u krvotok a odatle u adipocite tj. masne ćelije. Dakle mast putuje direktno u zalihe i zato nema skoka insulina (ili je skok minimalan) kada se konzumira samo čista mast (maslac, kokosovo ulje, gi puter i slično). No retko ko konzumira čistu mast bez ičeg drugog.
Kada senzori osete prisustvo hrane, oni logično signaliziraju ćelijama da rastu, a ne da se smanjuju. Tako senzori hranljivih sastojaka isključuju autofagiju, koja je pre svega katabolički (proces razgrađivanja) za razliku od anaboličkog procesa (stvaranja).
Mtor dakle integriše signale između hrane (dostupnost hranljivih sastojaka) i rasta ćelija. Ako je hrana dostupna, onda on daje naređenje ćelijama da rastu. Ako nema hrane, onda one prestaju sa rastom. Ovo je vitalno važan zadatak koji leži u osnovi čitavog spektra bolesti „previše rasta“ kao što je kancer na primer.
Ovo saznanje otvara potpuno novi terapijski potencijal. Ako imamo mnogo bolesti čiji je uzrok „previše rasta“ (rak, ateroskleroza, gojaznost, policistični jajnici), onda nauka ima nov objekat za tretiranje. Ako uspemo da isključimo hranljive senzore, da li možemo zaustaviti veći deo ovog rasta koji prouzokuje sve ove bolesti. Izgleda da je otkriće novog načina tretiranja ovih bolesti na pomolu. Barem je tako kada se radi o praksama na svetskim klinikama.
Vidimo da autofagiju prekida jelo. Glukoza, insulin (ili smanjeni glukagon) i proteini isključuju ovaj postupak samočišćenja. Nije ni potrebno mnogo pojesti. Čak i mala količina aminokiselina (leucin) može zaustaviti autofagiju.
Studije su takođe dokazale da insulin, sprečava autofagiju što nije iznenađujuće. Insulin se oslobađa kao odgovor na unos hrane, a pošto post indukuje autofagiju, logično je da je prekida unos hrane i oslobađanje insulina.
Dakle, proces autofagije je specifičan samo za povremeni post. Autofagija se može aktivirati jedino suzdržavanjem od hrane. Ni jedna druga dijeta ne može aktivirati autofagiju. Ne može ni smanjenje broja kalorija koje jedete u toku dana.
Autofagija dijeta za balans
Čak i kada stimulišete autofagiju, koliko god da ona ima isceljujuća svojstva, morate voditi računa o ravnoteži.
Možete se razboleti od previše autofagije, kao i od premalo.
Šta predstavlja prirodan ciklus života – gozba i post. Ne možete živeti bez hrane. Hranjenje omogućava rast ćelija, a ćelijsko čišćenje se dešava za vreme gladovanja. Ova dva ciklusa se moraju stalno smenjivati.
Suština je u ravnoteži. Suštinski dobro zdravlje i energiju možete imati samo ako ste u balansu. I tu ne mislim samo na balans između hranjenja i gladovanja. Na svim poljima života treba težiti ravnoteži, rad i dokolica, treniranje i odmor, spavanje i budnost, hranjenje i gladovanje…
Na primer, kod karcinoma, inhibirana (zaustavljena) autofagija može dovesti do rasta tumora. Kada je reč o zdravlju mozga, autofagija sprečava nakupljanje oštećenih proteina, što znači da ona sprečava neurodegenerativne bolesti.
U mišićima je autofagija važna za normalno očuvanje i održavanje mišićne mase. Kao što sam pisala u ranijim tekstovima, vežbanje izaziva autofagiju i, zauzvrat, pomaže u obnavljanju mišića.
Istovremeno, prekomerna aktivnost autofagije takođe može napraviti problem, jer može dovesti do neželjene ćelijske smrti, što dalje može predstavljati problem za neka stanja.
Kada je reč na primer o srčanim oboljenjima, trenutno nije poznato da li je regulisana autofagija korisna ili štetna.
Iako autofagija igra ulogu u normalnom funkcionisanju srca, prekomerna autofagija u srcu povezana je sa zastajanjem srca.
U mišićima, prekomerna autofagija može dovesti do gubitka mišićne mase i slabosti mišića, što je logična posledica hroničnog unosa nedovoljno hranjivih materija.
Dakle, kako to ide sa mnogim stvarima koje se koriste da bi se pospešilo zdravlje. Preterivanje ni u čemu nije dobro pa ni u autofagiji.
Koliko god bila dobra za organizam, ako ne jedete dovoljno, kvalitetno i zdravo u vreme koje ste odredili za hranjenje (prozor za hranjenje), možete imati kontra indikacije.
Autofagija dijeta da li je moguće izmeriti njene benefite
Izmeriti autofagiju izuzetno je teško i trenutno se smatra neizvodljivim kod ljudi – iako su neke studije to pokušale.
To je zato što ne možete jednostavno pogledati ćeliju i “videti” autofagiju na delu. Autofagija je proces, pa stoga istraživači moraju meriti njen tok i degradaciju autofagičnih struktura u određenom vremenskom periodu. Ovo je složeni proces zahteva merenja u više vremenskih tačaka.
Osim toga naučnici ne mogu raditi biopsiju jetre na živim pacijenatima u ime istraživanja i nauke.
Za sada se studije autofagije uglavnom rade na glodarima i kultivisanim ćelijama gde se gledaju markeri autofagije poput proteina lakog lanca 3-II i p62. Kultivisanje ćelija je proces kojim se ćelije gaje u kontrolisanim uslovima u laboratoriji, van njihovog prirodnog okruženja.
Jedna studija na ljudima pokazala je da je 72 sata posta postiglo 30% porast autofagičnog markera LC3-II. Međutim, takođe je povećao još jedan marker autofagije, p62. Očekivalo se da će p62 biti smanjen kao odgovor na autofagiju. Istraživači nisu bili sigurni šta da zaključe na osnovu ovih iznenađujućih rezultata. 2
Druga studija pokazala je da su 4 dana posta kod ispitanika izazvala povećanje autofagične aktivnosti u neutrofilima, najzastupljenijim belim krvnim zrncima kod ljudi. Međutim, druga bela krvna zrnca nisu pokazivala slične znakove autofagične aktivnosti.
Zaključak
Autofagija dijeta će sve više biti u fokusu kako istraživači sprovode više studija o uticaju koji ima na naše zdravlje.
Za sada, stručnjaci za ishranu i zdravlje, ukazuju na činjenicu da još uvek moramo mnogo toga da naučimo o autofagiji i kako je najbolje podstaći.
Ako želite da podstaknete autofagiju u svom telu, onda preporučujem da u vašu rutinu uvedete povremeni post i redovno vežbanje.
Autofagija dijeta, naravno podrazumeva i to da spavate redovno i dovoljno.
Međutim, potrebno je da se obratite lekaru ako uzimate bilo kakve lekove, ako ste trudni, dojite ili želite da zatrudnite.
Takođe konsultacija sa lekarom je neophodna ako imate neko hronično stanje, poput srčanih bolesti ili dijabetesa.
Hvala na pažnji
